Stefan-Stosic logo crni1
zivot u inostranstvu

Život u inostranstvu i lekcije koje sam (na)učio na tom putu

Danas je tačno 5 godina od mog prvog leta avionom i prvog trenutka života u inostranstvu, te sa tobom želim da podelim neke od lekcija koje sam (na)učio na tom putu.

Dok pišem ovo sedim u kafiću na Potsdamer Platzu u Berlinu. Ovo je moje 11 preseljenje za prethodnih 5 godina. Na tom putu sam živeo u 6 zemalja Evropske unije, studirao na 6 evropska univerziteta i živeo u više od 10 gradova Evrope, a sve je krenulo od moje želje praćene akcijom da iskusim kako je živeti i studirati u inostranstvu, te sam onda dobio i priliku da prvi put letim avionom.

Avioni su me oduvek fascinirali i uvek sam se pitao kakav je pogled odgore pored prozora i da li će taj pogled iz te perspektive nekada biti moguć i za mene. Postalo je realnost pre tačno 5 godina, odlazeći na razmenu u Portugalu, letom Beograd-Frankfurt-Porto.

Tog trenutka se i dalje jasno sećam. Penjem se na stepenice pri izlasku sa aerodroma Francisco Sá Carneiro u Portu i ugledam zelenu travu u februaru. Ona zelena boja trave koja je kod nas u Srbiji u aprilu ili maju mesecu. Mogu da se setim mog nevinog osećaja koji sam tada imao odlazeći po prvi put u životu tako daleko (danas je to „tako daleko“, a tada nije bilo) na drugi kraj Evrope i „dugi period“ od 5 meseci.

Za petogodišnjicu ostvarenja jednog od mojih najvećih ciljeva sa tobom želim da podelim neke od lekcija kojima me je život u inostranstvu naučio:

Ne moraš da vidiš krajnju destinaciju sada i da znaš svaki ugao na koji ćeš da skreneš, dovoljno je da veruješ 1% i preduzmeš prvi mali korak.

Veliki snovi su lepi i daju nam motivaciju da na dnevnom nivou preduzimamo akcije koje nas vode ka njima. Međutim, ti veliki snovi nas ponekada i plaše ili nam se čini nemogućim, kao da ne verujemo dovoljno u njih. To je normalno i deo je procesa njihovog ostvarivanja. Dovoljno je krenuti sa 1% našeg verovanja u njih, što nas dovodi do prve preduzete akcije, a ostalih 99% gradimo na tom putu.

Odlazak na razmenu ili upis mastera u inostranstvu jesu veliki ciljevi i znači izlazak iz zone komfora, preduzimajući akcije koje nisu uvek ugodne i ne bismo radili na dnevnom nivou kada ne bismo imali tako postavljene ciljeve. Zato se ovi ciljevi i zovi velikim, jer na putu njihovog ostvarenja postajemo nove i veće verzije nas.

Lagao bih kada bih rekao da su studije u inostranstvu bile uvek moj jasno definisan cilj, već se je on kreirao na putu studiranja i manjim boravcima u inostranstvu poput letnje škole u Mađarskoj ili razmeni u Portugalu da bih na kraju bio ono ko jesam danas. Dokaz da ne moraš da uvek imaš od starta definisanu sliku kako će to da izgleda možeš pronaći i u Instagram lajvu koji sam odradio sa Jelenom koju sam upoznao kada smo oboje postali dobitnici stipendija Vlade Francuske.

Nije bitno odakle si, bitno je ko nameravaš da postaneš

Nedavno sam napunio 26 godina i za prethodnih pet godina sam živeo u 6 zemalja Evropske unije, studirao na 6 evropska univerziteta, živeo u više od 10 gradova Evrope, uključujući Pariz i Berlin odakle sada ovo pišem. Na tom putu sam naučio ili usavršio tri strana jezika.

Takođe, sebe mogu predstaviti nešto drugačije. Imam i dalje isti broj godina, dolazim iz malog mesta sa juga Srbije, gde sam završio osnovnu i srednju školu, a potom upisao i osnovne akademske studije.

Kojom god pričom sebe da predstavim, obe su u potpunosti istinite i deo verzije mene koja jesam danas.

Život u inostranstvu mi je dao mogućnost da studiram sa drugim studentima iz 11 zemalja sveta u istom odeljenju tokom dve godine, menjajući 4 zemlje studiranja sa njima. To iskustvo mi je doprinelo da uvidim da zaista nije bitno odakle dolazite, jer vrednost vas je ista.

Upoznao sam ljude koji dolaze iz malih sela na jugu Italije i koji imaju takođe neki akcenat svog maternjeg jezika tipičan tom delu zemlje na čiji račun su ostali Italijani zbivali šale ponekada.

Naučio sam da ljudi iz Nice, sa juga Francuske, imaju specifičan dijalekt francuskog koji nekim Francuzima nije uvek najatraktivniji.

Upoznao sam ljude koji su živeli i odrastali u najvećim metropolama Evrope i sveta, a opet- nalazili smo se u istom odeljenju.

Radio sam praksu u nemačkoj kompaniji čije se sedište nalazi u sredini manjoj od mog rodnog grada.

Da li su svi ovi ljudi onda bolji ili gori, samo zato što dolaze iz mesta ili država? Ne!

Vrednost ljudi je ista, bez obzira da li dolaze iz velikog ili malog grada, sela ili metropole.

Zaista nije bino odakle dolaziš, bilo da je to selo, malo mesto ili velika metropola. Bitno je ko ciljaš da budeš, a okruženje u kome odrastaš ti može samo olakšati ili otežati na tvom putu ostvarivanja ciljeva. Međutim, jedno pitanje koje ruši sve teškoće koje si proživeo/la je: Da li si ponosan/na na ono gde se trenutno nalaziš- vremenski, prostorno, finansijski, mentalno, zdravstveno, fizički, duhovno… Ako je odgovor DA, onda bi menjanje bilo kojeg dela prošlosti da bi ti bilo „lakše“, poremetilo ono ko jesi danas, ovde i sada, a time ni ti ne bi bio/la zadovoljna, jer ovaj trenutak sada ne bi postojao.

Nije bitno odakle dolazimo, već ko nameravamo da postanemo.

Znanje je univerzalno gde god da se nalaziš

Ovu lekciju sam naučio kada sam otišao na razmenu u Portugalu tokom mojih osnovnih akademskih studija na Ekonomskom fakultetu u Subotici, Odeljenja u Bujanovcu.

Dobio sam pitanje iz marketing oblasti, postavljeno na engleskom jeziku. Odgovaranjem na postavljeno pitanje shvatio sam da ono što ja učim u malom gradu je isto ono što studenti u Portugalu uče, to znači da kada neku oblast poznajete onda o tome možete govoriti bilo gde i na kom god jeziku to vama bude bilo moguće. To sam sebi kasnije potvrdio kada sam za dve godine izmenjao 4 univerziteta u 4 zemlje, a neka znanja su bila bila univerzalna, samo rečena sa drugačijim akcentom engleskog jezika u zavisnosti u kojoj zemlji sam se nalazio, sve ostalo je bilo isto.

Život u inostranstvu nije jednako kao i čitanje o tome

Jedan od razloga zašto verujem da je život u inostranstvu nešto što doprinosi ličnom razvoju mlade osobe, jeste zato što nije isto trčati i bit posmatrač koji posmatra sa tribina. Posmatrači mogu gledati i percipirati kako se oni koji trče osećaju, kako se znoje, kroz šta prolaze i sl., ali će na kraju svi benefiti tog trčanja (fit izgled) uživati i oni koji su se tome izložili. Osećaj zadovoljstva i prevaziđeni nekomfor na tom putu će biti deo onoga što su dobili i u šta su izrasli.

Iako život u stranoj zemlji može ponekada biti neugodan zbog nepoznavanja lokalnog jezika ili drugačijeg sistema, on može doprineti novim saznanjima ili stvoriti nove prilike koje nisu bile na vidljive na radaru pre početka samog tog putovanja.

Na primer, da nisam naučio skijanje na četvrtoj godini studija kao student Univerziteta u Novom Sadu, ne bih imao prilike da skijam na italijanskim i francuskim alpima par meseci kasnije i video da finansijski isto košta ukoliko skijate u Trentu (Italija) ili Annecy-ju (Francuska) ili na Kopaoniku u Srbiji, a do tada sam mislio da je skijanje na Alpima skuplje.

Boravak u inostranstvu, a ne čitanje o njemu vam pruža uvid da je zaista moguće leteti od Dortmunda do Krakowa za 16 evra povratne karte, jer bi „logika“ mozga bila da ako meni treba 25 evra da od kuće putujem do Beograda, onda je nerealno da povratna karta avionom košta toliko.

Takođe, ono što čitamo na dnevnom nivou (časopise, vesti, izveštaje) su subjektivna projekcija neke osobe koja radi kao novinar ili analitičar i to je deo njihovog posla- da svoj doživljaj određenog događaja oblikuju u reči kojima će uticati na kreiranje percepcije ljudi. Životom u zemljama Evropske unije, student najbolje može uvideti drugačiju percepciju zemalja članica ili da li je EU zaista tako sinhronizovana kako se nekim zemljama to često predstavlja.

Životom u inostranstvu dobijate mogućnost da upoznate ljude iz drugih zemalja i u razgovoru sa njima dobijate drugačije uvide i krojite vaš način razmišljanja, jer ste izloženi novom okruženju kojim vašem mozgu dajete drugačiju vrste hrane.

Trenutni nekomfor kao put rasta do nove verzije mene

Nedavno sam bio na jednom intervju na kome me je osoba sa druge strane stola pitala da govorim o mom iskustvu koje je pročitala u mom CV-u za koje je bila oduševljena. Nakon mog izlaganja i predstavljanja sebe, dobio sam povratno pitanje „Je li uvek bilo tako sjajno i bajno kako govorite ili je bilo i nekih manje lepih trenutaka“.

Naravno da bi bila laž kada bih rekao da je sve i uvek bilo super, jer život nije nikada samo crn ili beo, već je kombinacija različitih boja. Međutim, zašto bih odabrao da govorim o bojama ili iskustvima koja ne volim?

Sastavni deo života u drugoj zemlji jeste birokratija poput apliciranja za vize. Iako ova iskustva nisu uvek laka, na kraju je viza uvek u vašem pasošu. Početna lista dokumenata, termini koje ne poznajete ili pečate institucija za koje prvi put čujete mogu delovati frustrirajuće, sve dok ne krenete da ih rešavate malim koracima.

Poenta ovih koraka je da izlaskom iz zone komfora mi rastemo i stvaramo buduće verzije nas koje mogu ostvariti još veće ciljeve, jer znamo da ono što smo upravo ostvarili je deo nas i onog za šta smo sposobni.

Ako te brine procedura apliciranja za vizu, ili te frustrira, onda se vodi mislima kako ćeš se osećati kada jednom budeš otišao+la u toj zemlji, šetao-la po ulicama njenih gradova i studirao-la sa ljudima iz ostatka sveta.

Osećaj je lep, jel da? Onda neka to bude rezultat tog procesa koji vas vodi kroz apliciranje i prikupljanja onih dokumenata sa liste koju mi često preuveličavamo u našoj glavi od onoga što ona zapravo jeste. Postavite sebi pitnje: Da li sam voljan-a da doživim trenutni nekomfor zarad dugoročnih benefita koje će mi ovo iskustvo doneti. Pisanje motivacionog pisma ili apliciranje za vizu sada ne izgledaju tako veliko, jel da?

Putovanja su investicija u mene (i upoznavanje ljudi na tom putu)

Jedna od glavnih prednosti kada živiš u inostranstvu je to što dobijate priliku da posetite mesta za koja ste mislili da su nedostižni za vas. Putovanja su moj omiljeni deo života u inostranstvu, jer time dobijam priliku da razvijam sebe onim što doživim na tim putovanjima, te zato ih i zovem investicijom u sebe.

Novac će se javiti kao ograničavajući resurs u ovom delu, ali to samo znači da trebate definisati na šta birate da date više novca, a na šta da režete maksimalno moguće, kako biste uklopili u vaš studentski budžet.

Najbolje trenutke koje sam doživeo tokom mog života u inostranstvu su bili oni koje sam provodio sa društvom putujući po Evropi.

Neverovatna je snaga ličnog zadovoljstva i ponosa kada stojite na trgu u Marseju u internacionalnom krugu ljudi koji dolaze iz 5 različitih zemlja ili putujete iz Ženeve za Lisabon u istom avionu kao član grupe od 25 studenata koji dolaze iz 11 zemalja sveta. Takvo iskustvo za mladu osobu koja sebe gradi ima mnogo veću vrednost od bilo koje cifre na računu, jer ono što nam daje osećaj ispunjenosti i gradi nas kao ličnost nije brojka na računu, nego naša glava i iskustva koja smo doživeli. Veća brojka na računu će doći kao pozitivna posledica onih iskustava koja smo stavili u našoj glavi.

Ako te košta tvog unutrašnjeg mira, onda je preskupo!

Život u inostranstvu me je naučio da ne mogu uvek sve gledati kroz novac, jer ono što se prividno čini jeftinijim, zapravo na kraju ispadne kao najskuplja opcija koju plaćamo drugačijom i vrednijom valutom od novca- našim vremenom i energijom.

Tokom semestra u Italiji još uvek nisam dovoljno poznavao sebe, te nisam znao koliko mi sopstvena soba i lični prostor znače za sopstveno funkcionisanje na dnevnom nivou.

60 evra je tada izgledalo kao velika ušteda, ali se je kasnije veća strana vage pojavila, čineći taj iznos toliko malim upoređujući sa onim što (ne)postižem u toku dana, jer ne postoji ni metar kvadratni u kome bih mogao biti sam sa sobom, bez prisustva druge osobe.

Naučio sam ceniti svoju sobu još više koju sam ostavio kod kuće, znajući kakav je to luksuz i nešto što sam ponekada uzimao zdravo za gotovo.

Kuća je tamo gde sam ja!

Iako česta preseljenja znaju biti uzbudljiva i lepa, jer uvek donose nove avanture i iskustva, ona ponekad mogu izazvati zbunjenost i gubitak osećaja pripadnosti, jer sve one koje ste upoznali, kao i mesta u koja se provodili vreme, ostavljate iza vas da pripada tom delu vašeg života koji upravo završavate vašim preseljenjem.

Od mog prvog preseljenja pre pet godina, kada god bih se čuo sa porodicom na telefon pri povratku iz grada, rekao bih „idem kući“- ma gde god se ja nalazio.

Bitno je uvek imati taj osećaj da tamo gde se nalazite na duži vremenski period, tamo i živite, te da to smatrate vašom kućom, jer ona to i jeste. To je formula osećaja pripadnosti i normalnog funkcionisanja na dnevnom nivou.

Tokom mojih master studija sam imao 4 prva dana fakulteta i 4 nova doma, jer je svaki semestar počinjao na novom univerzitetu, novom gradu i državi i bio sam okružen sa novim lokalnim jezikom koji nisam govorio.

Moja formula za stvaranje osećaja pripadnosti tom mestu je bilo da pored mog života spakovanog u dva kofera, pri ulasku u novi dom, očistim svaki ugao stana i moje sobe. Na taj način sam se povezivao sa mestom i upoznavao ga, misleći o njemu kao mom novom domu, iako još uvek nisam znao gde mi se nalazi najbliži supermarket ili kako otići do fakulteta. Odlasci i vraćanja sa putovanja u to isto mesto tokom perioda boravka čine vaš stan vašim domom.

Ponekada, kada se nađem na aerodromu u Beogradu, Nišu ili Skoplju, pri sletanju aviona znam sebe zapitati da li sam kući došao ili sam od kuće pošao? Odgovor uvek pronađem u sebi.

Nedavno sam upoznao osobu koja se sa svojim suprugom i decom uskoro seli za Kaliforniju. Njen osmeh na licu je tako širok kada govori o tome šta su uradili ili objašnjava celokupnu proceduru o apliciranju za vizu, koji nije uvek jednostavan. Na njenom licu mogu da prepoznam to ushićenje zbog prvog preseljenja u inostranstvu i napuštanje Nemačke gde je do sada živela. Osmeh na njenom licu i energija kojom hoda hodnicima zgrade se može osetiti u vazduhu. Neverovatno sam zahvalan za moja iskustva na osnovu kojih mogu prepoznati TAJ OSEĆAJ, jer sam ga doživeo i živim ga trenutno.

Ukoliko želiš da saznaš o kom osećaju preseljenja u inostranstvu govorim, onda te pozivam da pogledaš video na mom YouTube kanalu koji sam pokrenuo.

Ivona Stević je bila moj gost u prvom videu na mom YouTube kanalu i podelila je neverovatno korisne savete kako ovo iskustvo može da bude moguće i za tebe. Ona se je na tvom mestu nalazila pre samo 4 meseca, a sada pakuje kofere i sprema se za avanturu koja menja život osobe.

Ukoliko ovaj video smatraš korisnim onda klikni na Subscribe dugme ispod videa kao znak podrške za dalje kreiranje ovakvog sadržaja!

Prijavi se na newsletter

Prijavom na newsletter dobijaš dodatan sadržaj o stipendijama, razmenama i studijama u inostranstvu.